Ko visoko leti, nisko pada…
Ohrabren inicijalnim olakšanjem koje se javilo primenom najosnovnijeg mogućeg programa, a budući potpuno nesvestan prirode i obima problema, već posle nekoliko nedelja počinjem da dajem dajem gas ne bi li ostao veran svom obećanju da ću dati maksimum na ovom putu. Najiskrenije sam bio uveren da mi je potrebno 1-2 meseca solidnog programa sa dosta treninga i jakom hranom da malo dođem sebi i nabacim koji kg i da je tada samo pitanje fokusa da održavam taj tempo i lagano napredujem. U skladu sa takvim načinom razmišljanja povećavam fizičke aktivnosti na 3-4h šetnje i/ili vožnje biciklom sa Zenom, kome je to definitivno bilo neophodno, plus vežbe koje sam radio kod kuće. Kao što je ranije navedeno, u ovom trenutku ishrana mi je domaća svaštojedska.
Više... U ovom periodu sam odradio i jednonedeljni digitalni detoks, bez korišćenja kompjutera, telefona, automobila, TV-a, časovnika… Jednostavno sam osetio potrebu da jedno vreme provedem bez ovih pomagala. Ustajao u zoru, išao na spavanje u sumrak i veoma sam zahvalan sebi što sam napravio prostora za takvo iskustvo. Ovaj proces mi je doneo neslućene rezultate, oslobodio ogromnu količinu energije i šokantnu količinu vremena. osećao sam da hvatam dobar zalet i optimizam je dostigao vrhunac. Međutim, nakon navršena 2 maseca ovakvog režima, gotovo u dan isteka digitalnog detoxa, svi simptomi počinju da se vraćaju jači nego ikad. Bolovi u zglobovima postaju gotovo neizdrživi, a zahvaćena je cela desna strana tela, koleno, kuk, rame i donji deo leđa su bili upaljeni do te mere da sam hodao vidno nakrivljen. Vraća se i upala urinarnog trakta, bolna urinacija sa izbacivanjem sluzi i gnoja postaju svakodnevica. Vraćaju se nesvestice, vrtoglavice, zamućen vid disajni problemi, aritmije, počinjem da gubim kilažu, a umor i malaksalost postaju hroničan… Nakon obavljenih konsultacija sa predstavnicima medicinske struke i nekoliko laboratorijskih testiranja ne dobijam zadovoljavajuć odgovor o prirodi svojih problema, a o poreklu nikakav. Sa stanovišta medicine samnom je bilo sve manje-više ok. Sa mog ličnog stanovišta stvari su delovale sve sumornije i sumornije. Taktika, smatrao sam tada, definitivno ne donosi rezultate, a moje fizičko stanje primorava me da promenim pristup. Zatvaram se u stan i potpuno izolujem od društva, a i ono od mene, svaki kontakt sa ljudima predstavlja mi ogroman napor. Izlazim retko, uglavnom po burek, jogurt i napolitanke, a ponekad se častim isporukom nekog junka. Vreme provodim kao totalni otaku, gledajući Anime i predavanja o zdravlju, ali ipak dajem sebi period od 2 meseca da se dobro odmorim i smislim šta mi je činiti nadalje. Ali o tome detaljno u narednom izdanju. Stay tuned! Peace 😉 Manje...
Šta ćeš kad ne možeš ništa?
