Ishrana

Razgovor o kiselinama u čovekovom telu, limfnoj stagnaciji i simptomima mnogo ćemo bolje razumeti ukoliko se uzme u razmatranje ishrana čoveka, pogotovo uzimajući u obzir obilje oprečnih informacija, teorija i propagande o ishrani kojima smo svakodnevno izloženi. Problem sa teorijama je taj što su one nastale iz ljudske mašte i potpuno su razvedene od prirode, opažanja i zdravog razuma, a često vođene i sebičnim interesima. Moje lično iskustvo me je provelo tokom godina kroz gotovo sve nivoe ovog lavirinta od svaštojedske fast food ishrane naviše. Na ovom putu sam nailazio na veliki broj informacija i isprobavao na sebi njihovu validnost i u tom procesu sam uspeo da gotovo u potpunosti uništim svoje zdravlje pogrešnim načinom razmišljanja i odbijanjem da se pomirim sa činjenicama koje su mi morale biti očigledne. Ukoliko priznamo sebi da smo u gomili oprečnih informacija o hrani sigurno pokupili veliki broj pogrešnih uverenja i krenemo u istraživanje otvorenog uma i bez predrasuda prvi korak bi bio razmotrimo sve potencijalne izvore hrane za čoveka, kao i da pokušamo da ga smestimo među njegove najbliže anatomske i fizioliške srodnike. Pošto ribe, vodozemci, gmizavci i ptice definitivno nismo, njih ćemo odmah odbaciti i kao kandidate za najbližu rodbinu uzeti porodicu sisara gde nalazimo četiri grupe životinja sa izraženo različitim načinima ishrane.

Više...

  1. Mesožderi

    S obzirom da smo izuzeli ptice i ribe među kojima ima istinskih mesoždera, jedina grupa kopnenih kičmenjaka/sisara koje žive ovim životnim stilom jesu mačke. Odmah možemo primetiti da mi nemamo na svom telu ništa što podseća na ovu grupu životinja. Sva oprema korisna za sprovođenje funkcije oduzimanja života, obrade, konzumazije, varenja i probave živog mesa, krvi iznutrica itd kod nas nije prisutna. Nemamo niti zube niti kandže potrebne za to, nemamo rese na jeziku za odvajanje mesa sa kostiju, oblik ni snaga vilice potrebna za drobljenje kostiju takođe nije prisutna. Želudačna kiselina nam je previše slaba da razloži životinjska tkiva, a crevni trakt preugačak da bismo eliminisali ovakvu hranu pre nego što krene da truli i raspada se unutar našeg organizma. Mesožderi imaju gladak probavni trakt dva do tri puta duži od njihove kičme dok je kod čoveka on naboran i oko osam puta duži od njegove kičme i meso kroz njega prolazi minimum 3 dana. Takođe možemo primetiti da ogromnoj većini nas nedostaje prirodni nagon za ubijanjem, pogled na leševe i krv nas zgražava, odbija i često traumatizuje, kao i miris truljenja i raspadanja tela drugih životinja koja nam nikada ne bi palo na pamet da konzumiramo pronađena u prirodi. Takođe, zvuci koje ispušta životinja koja umire su veoma neprijatni za većinu, a ukus živog mesa i krvi nam je čak i apsolutno nepoznat jer nikome od nas ne pada na pamet da tako nešto stavi u usta. Iz svega ovog dolazimo do zaključka da čovek u najvećem broju slučajeva meso jede jedino onda kada je kompletan čulni doživljaj smrti izmešten od njega, kada je meso termički obrađeno i omekšano, i kada mu je dat prijatan ukus koji se postiže dodavanjem biljaka u vidu priloga i začina. Uzmemo li u obzir hranljivu vrednost mesa, i tu možemo videti da za nas nema gotovo ničega. Osim nešto malo minerala koji se lako mogu pronaći drugde u prirodi, imamo proteine i masti. Obe ove kategorije spadaju u složene biohemijske strukture koje naše telo mora da razlaže na jednostavnije uz veliki utrošak energije i resursa, što za sobom ostavlja dodatne kiseline u vidu povećane količine metabolitičkog otpada. Analogija bi bila da pokušavamo da napravimo kuću od već gotovih zidova (proteina) tako što prvo lupamo zidove da bismo dobili cigle (amino-kiseline) umesto da odmah u startu nabavimo cigle i odmah da gradimo. Izuzmemo li ove hranljive elemente zapažamo da u mesu, kao i u svakom drugom tkivu bilo koje životinje, imamo i dve telesne tečnosti, krv i limfu. Budući da limfotok predstavlja kanalizaciju kod svake životinje možemo zaključiti da se u mesu nalazi još i određena količina neeliminisanig ćelijskog otpada u obliku kiselina kao i hormoni, steroidi i neurotransmiteri koje životinja obilno luči u trenutku nasilne smrti. Njihovim usnosom spolja/hranom mi stimulišemo svoj organizam, dobijamo iluziju priliva energije, a u stvarnosti slabimo sopstveni endokrini sistem i stvaramo jednu vrstu zavisnosti od jedenja mesa. Dodamo li tome i antibiotike i veštačke hormone koji su pohranjeni u tkivima industrijski uzgojenih životinja postaće nam još jasnije da je hranljiva i zdravstvena vrednost kozumacije mesa  za ljude nepostojeća. Takođe možemo primetiti da su mesožderi veoma lenji i usporeni i da osim što imaju kratke izlive energije dok su gladni i love hranu, ostatak vremena provode tako što spavaju ili leže dok se njihovo telo bori sa razgradnjom složenih izvora energije i gradivnih materijala. Ovoj grupi životinja definitivno ne pripadamo, meso za nas očigledno nije optimalna hrana koja zbog svog visokog proteinskog i lipidnog sadržaja te efekta povećanja kiselosti organizma u velikoj meri doprinosi procesu limfne stagnacije i pojave neprijatnih simptoma.

  2. Svaštojedi

    Uporedimo li ljudsku anatomiju sa anatomijom medveda, psa, svinje ili koze veoma brzo možemo uočiti da se ni ovde ne uklapamo. Uzmemo li u razmatranje njihovu prevashodnu ishranu u prirodi videćemo da pored određene količine mesa njihova ishrana se zasniva na raznim vrstama trava i semena gde je procenat ove hrane kod recimo mrkog medveda 60% ili više, kao i određenoj količini voća i povrća. Zanemarimo li očigledne anatomske i fiziološke razlike sa ovom grupom životinja mozemo reći da je bez ikakve sumnje čovek u stanju da se hrani na ovaj način i da preživljava i to uglavnom i čini, ali je cena koja se plaća zbog velike kiselosti i prekomernog gojenja nesumnjiva gledajući savremenu ljudsku populaciju. Veliki deo ovakve ishrane se zasniva na semenima trava koje bi u ljudskom zivotu bile ekvivalentne ishranom žitaricama. One, kao i druga semena predstavljaju veoma kompleksne namirnice pune složenih šećera (skroba) koji se lepi za crevni zid u procesu eliminacije i proteina/kiselina. Ovo dovodi do njigovog predugog zadržavanja u probavi i do stvaranja plaka na zidovima creva, što smanjuje apsorbciju hranljivih materija i služi kao stanište familiji glivica. Još jedan od problema koji nastaju jeste taj što je gluten koji se nalazi u žitaricama veoma stimulativan za sluznicu probave, i kao i svi drugi proteini stvara upalne procese akutnoj fazi pojave simptoma, a u kombinaciji sa skrobom pravi lepak. I na kraju, u semenima se nalaze i takozvani antinutrijenti koji dodatno oteževaju varenje ovih složenih namirnica smanjanjem enzimske aktivnosti u ljudskoj probavi, i ona uglevnom izlaze iz probave potpuno do polu nesvarena i neiskorišćena. Definitivno se čovek ni ovde ne uklapa.

  3. Biljojedi

    Biljojedi predstavljaju veoma široku kategoriju životinja koje se, kako im ime nalaže hrane isključivo biljkama. Ovoj kategoriji pripadaju goveda, konji, slonovi, zebre, nosorozi, žirafe, antilope i već je na prvi pogled jasno da nam sigurno nisu najbliža rodbina u evolutivnom smislu. U poređenju sa ovim životinjama vidimo da čovek ima znatno kraći probavni trakt, a takođe mu fale široki pljosnati kutnjaci i različite pregrade u želucu za obradu i varenje celuloze. Ipak, istina je da je čovek u stanju da konzumira ovakve namirnice bez posledica po svoje zdravlje i one neće dovesti do zdravstvenih problema iako nisu idealan izbor kada je u pitanju detoksifikacija ljudskog tela za koju je potrebna prirodna ishrana ili neki oblik posta. Iz navedenih primera možemo zaključiti da ove životinje spadaju u kategorju najkrupnijih i najsnažnijih živih bića što automatski osporava teoriju da nam je potrebno da unosimo meso da bi gradili mišiće.

  4. Plodojedi

    I tako konačno stižemo do životinja kojima smo čak i na prvi pogled najviše nalik, a to je kategorija primata. Analizirajući njihovu ishranu u prirodnom okruženju uviđamo da se oni hrane gotovo isključivo voćem sa malim procentualnim udelom povrća, trava i drugih biljaka. Ovo je idealna ishrana i za nas ljude, koji smo po svom poreklu tropska vrsta ponikla u ekvatorijalnom pojasu gde je ova hrana u izobilju tokom cele godine. Voće je najjedenostavnija moguća hrana sa obiljem fruktoze i glukoze koji su prosti šećeri spremni za momentalno iskorišćenje u telu za energiju. Sadržaj aminokiselina i masnih kiselina je nizak, ali savršeno izbalansiran jer je čoveku potrebno da unosi hranu koja je dominantno alkalna po svom sastavu, a pogotovo po sastavu ostataka nakon varenja. Vitamini su prisutni u zapanjujućim količinama, i mineralni profil je veoma bogat. Ovakva lagana i efikasna prehrana omogućava telu da se na adekvatan način pozabavi funkcijom detoksifikacije organizma, otklanjanja sluzi kao i topljenjem i ispiranjem masnih naslaga u organizmu. Još jedan odličan argument za jedenje voća odnosi se na prirodni zakon uzroka i posledice odnosno na princip karme. Čak i jedenje biljaka predstavlja oduzimanje života, a semena predstavljaju oduzimanje potencijalnog života što sa sobom nosi izvesne posledice. S druge strane plodovi su oni delovi biljke koje ona vraća prirodi i koji u izvesnom smislu ‚žele‘ da budu pojedeni kako bi se njihovo seme raširilo i osigurao produžetak vrste. Ovo je jedan od elemenata simbiotskog odnosa drveća sa ljudskom vrstom gde ono nas hrani a mi mu pomažemo u razmnožavanju. Drugi element ovog odnosa je recimo činjenica da drveće udiše ono što mi izdišemo i obrnuto. Dalje ono nam puža zaklon od neumoljivog tropskog sunca i neumornih monsunskih kiša. Ono zalazi najdublje u zemljinu površinu i za nas izvlači obilje hranljivih materija koje ni jedna druga biljka ne može da nam obezbedi. Drveće nas voli bezuslovno, još samo ostaje da mi naučimo da volimo i poštujemo njega.

Iz prethodnog izlaganja možemo primetiti da je jedna kategorija hrane očigledno izostavljena, i da je to upravo ona hrana koja sve razmatrane oblike života povezuje u širu grupu srodnika koju nazivamo sisari. Reč je naravno o mleku. Ako razmotrimo sve sisare na ovom svetu možemo primetiti nekoliko stvari vezanih za njihovu konzumaciju mleka, a to su da svaki sisar konzumira mleko svoje majke, ponekad bližih srodnika, u izuzetno retkim slučajevima od druge vrste, nikad posle najranije faze razvoja organizma i naravno uvek sirovo i sveže. Ukoliko primenimo ovaj princip na ljudsku životinju uzimajući u obzir znanje da za malu bebu mleko prestaje da bude svarljivo nedugo nakon navršene druge godine života odmah nam mora biti jasno da ova namirnica nema šta da traži u telu odraslog ljudskog bića. Mleko i mlečni proizvodi su najveći stvaraoci sluzi u čovekovom organizmu koji ga posle najranije mladosti prepoznaje kao nešto strano i pokušava od njih na taj način da se zaštiti. Najveći procenat slina, šlajma i gnoja koji se nalaze u našem iskustvu u periodima eliminacije, vode poreklo upravo od ove tečnosti nasilno otete od mladunčeta druge vrste i onda skuvanog i industrijski obrađenog gotovo do nivoa plastike. Ubuđali polustvrdnuti i stvrdnuti produkti izdvojenih mlečnih masti i proteina takođe se smatraju hranom i nakon unosa u organizam promovišu u njemu rast gljivica i pozivaju na gozbu carstvo crva i glista zbog naše nemogućnosti da je razložimo i izvučemo makar i delić potencijalnih hranljivih materija koje se u njima nalaze, a koje su nam u izobilju dostupne u našoj prirodnoj hrani. Sve u svemu praksa konzumacije industrijski obrađenog mleka, kao i svih drugih industrijskih proizvoda nafilovanih hemikalijama čija se imena ne mogu ni izgovoriti bez fakultetskog obrazovanja, u ogromnoj meri doprinosi ubrzanom uništenju zdravlja ludske populacije.

Iz prethodnog izlaganja možemo zaključiti da svaka grupa životinja ima veoma specifične i prilično usko definisane izvore hrane, a hrana primerena homo sapiensu je isključivo sirovo voće i povrće, što svežije, zrelo i odgajeno na što prirodniji način, a mi, svesni ograničenja koja nam ovaj svet nameće, moramo da se potrudimo da se što više približimo ovom idealu i pitanje narušenog zdravlja ubrzo prestaje da se postavlja.

Manje...

Hvala na posvećenoj pažnji i izdvojenom vremenu! 🙏💜🕉☯☮🍈🍉🍋🍌🍍🍎🍐🍑🍒🍓🍏🍇

Blog možeš pratiti na Facebook stranici.

Donaciju možeš izvršiti putem PAYPALA ili uplatom na dinarski račun 160-5500100793017-46.

Širi info: